"У СНУ"
Дечак се сећа. Дечак је тужан. Дечак тражи очи.
Дечак види зелено. Шта ће дечак сањати?
Хајде да се ноћас сретнемо. У сну.
Узећемо се за руке и летети.
Девојчица и дечак ће уронити у плави океан снова.
Изаћи ће чисти и невини и грејати се на зрацима сунца сна.

На белом камену поред воде и биља смешиће се и гледати.
Дечак ће рећи : Ја видим. Девојчица ће рећи : Ја осећам.
Заједно ће рећи : Ја сам ти, ми смо једно.
У сну


СВЕТИ СИНОД ГРЧКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ НАРОДУ
Архијереји Грчке православне цркве, који су се окупили на редовном заседању од 5. до 8. октобра 2010. године, сматрају за своју дужност да се обрате својој пастви, народу Божијем, као и свим људима који нису равнодушни према језику истине и љубави.
Живимо у тешком и драматичном времену. Као земља смо се суочили са најтежом економском кризом која код већине људи изазива осећај несигурности и страха. Не знамо шта ће нам донети следећи дан. Очигледно је да је наша отаџбина већ поробљена, њоме фактички управљају кредитори. Знамо да многи од вас чекају да Црква каже своју реч и заузме позицију у вези са догађајима које заједно гледамо.
То што преживљава сада наша отаџбина нема преседана и веома је потресно. Раме уз раме са духовном, социјалном и економском кризом иде рушење свих наших темеља. Говоримо о покушају искорењивања и уништавања наше традиције, онога што се одувек сматрало за темељ живота наше отаџбине. У социјалној сфери покушавају да уклоне наше темеље и права. При томе, држава то чини дајући невероватно објашњење: "Ми смо принуђени на такве мере од стране наших кредитора". На тај начин ми, као земља, фактички признајемо да се налазимо под окупацијом и испуњавамо вољу наших нових (иностраних) владара. У вези са тим јавља се следеће питање - да ли се њихови захтеви тичу само финансијске и социјалне области или се шире и на духовни и културни идентитет, као и на самосталност наше отаџбине?
С обзиром на ову ситуацију у којој смо се нашли, сваки разуман човек ће поставити питање: Зашто раније нисмо предузели тако драстичне мере о којима се данас прича да су одавно биле потребне? Зашто сва та патологија нашег друштвеног живота коју сада са таквим напором покушавамо да савладамо, није била на време лечена? Зашто је било неопходно чекати док нисмо дошли у садашње критично стање? Ето, већ неколико деценија нашом државом управљају једни те исти људи. Којим политичким циљевима су се руководили знајући да воде земљу у катастрофу, а данас се осећају безбедно, доживљавајући себе само као извршиоце туђе воље? Данас се дешавају такве радикалне реформе које би раније подигле целу Грчку. Данас, међутим, скоро да нема отпора томе.
Наша економска криза повезана је са неравнотежом између производње и потрошње. Између спорог темпа производње који смо успели да постигнемо, и високог нивоа живота на који смо навикли. Када потрошња значајно превазилази производњу економски баланс неизбежно претеже на страну расхода. Да би се изборила са тим, наша земља је принуђена да прибегава спољашњим зајмовима. Када кредитори почну да траже враћање дугова настаје криза, а за њом и банкрот. Међутим, економска криза која гњечи и притиска нашу Отаџбину је само врх леденог брега. То је последица и плод једне друге – духовне кризе.
Диспропорција између потрошње и производње није само економска категорија, већ пре свега показатељ духовног слома. Знак моралне кризе која је дотакла како власт, тако и народ. Власт која није могла да се понаша одговорно пред народом, није могла или није хтела да говори са њим језиком истине, пропагирала је лажне идеале, помагала корупцију. Једини њен циљ је био долазак на власт. Она је фактички деловала против правих интереса народа и наше земље.
Са друге стране, ми смо се као народ понашали неодговорно. Обоготворили смо богатство, тражили сит и спокојан живот, нисмо презирали обману и лаку зараду. Више нас није било брига шта се догађа у свету и у нашој земљи. Професионална удружења и социјалне групе су самовољно захтевале очување својих права, бивајући потпуно равнодушни према томе како ће се ти захтеви одразити на наше друштво у целини и у великој мери су помогли да се нађемо у садашњем положају.
Суштина духовне кризе састоји се у одсуству смисла живота и затварању човека у једнодимензионалну садашњост – свођењем на његов егоцентрични самољубиви инстинкт. То је садашњост без будућности, без идеала и визије. Садашњост осуђена на монотонију и досаду. То је претварање живота у привремено растојање између два догађаја: рођења и смрти, са једином неизвесношћу колико ће времена проћи између. У таквој перспективи бесциљност се такмичи са бесмислом, што на крају доводи до трагичних последица. Тада на питање: "Зашто, сине, узимаш наркотике?", чујеш као одговор: "Реците ми, зашто је не бих узимао? Не надам се више ничему и ништа не очекујем. Једина моја радост је дрога." А ми, уместо да пронађемо смисао живота стремимо богатству, комфору, благостању. Међутим, када осим потрошње не постоји други циљ живота, када материјална самосталност и њено показивање постане једино средство да се домогнеш друштвеног признања, онда разврат постаје једини могући начин живота. У противном, ако се ниси развратио, глуп си. Многи су тако размишљали и чинили, те смо тако достигли да су се развратиле не само наше власти, већ и велики део нашег народа. Вечно питање – дилему Достојевског "слобода или срећа" проживљавамо у свом њеном трагичном размаху. Изабрали смо умишљено благостање, а изгубили слободу и то не само нашу личну, већ и слободу наше Отаџбине. Данас човек (можда и оправдано) стрепи од помисли о смањењу своје зараде, али га скоро уопште не брину дефицити новца који држава даје за образовање. Не брине ни за сопствену децу која се гасе у својим многобројним зависностима, не брине ни за обезвређивање људске личности и живота. То је истински смисао садашње кризе и извор економских тешкоћа, којима се без милости користе "светски владари".
На заседању Светог синода, ми, ваши духовни оци, критично смо оценили своја дела. Пожелели смо да преузмемо одговорност на себе и нађемо своју кривицу у кризи коју преживљавамо. Знамо да смо изазвали код вас огорченост, а можда и довели у искушење. Нисмо реаговали брзо и стварно на понашање клира које вас је повредило. Људи који желе да раскину везу народа са Мајком Црквом, који се користе истинитим али и измишљеним скандалима, потрудили су се да смање ваше поверење у Цркву.
Желимо да вам кажемо да Црква поседује противотров култу потрошње, то је аскеза (подвижништво). Док је потрошња ћорсокак (јер живот нема смисла), аскеза је пут (јер води правом животу). Циљ аскезе није одбацивање задовољства, већ испуњење живота дубином и садржајем. Она је налик тренингу спортисте који га доводи до освајања медаље. Та медаља није ништа друго до живот, који побеђује смрт, живот обогаћен љубављу. Аскеза је пут слободе од ропства сувишним стварима, ропства које нас је данас направило предметом подсмеха.
Забрињава нас стање нашег образовања, јер савремени образовни систем гледа на ученика не као на личност, већ као на компјутер. Једина функција тог система је "убацивање" информација у њега. Индивидуалност ученика се не узима у обзир и не прихвата. Наша деца с правом одбацују такво образовање. Зато нас брине следећа реформа средњег образовања која се припрема. Признајемо да састављање уџбеника спада у област одговорности државе. Њихов садржај се, међутим, тиче сваког грађанина. Многи од њих очекују од Цркве да подигне свој смирени глас по том питању.
Желимо да сви наши храмови отворе своја врата нашој омладини. У парохије које су то урадиле прилази много наше деце која траже смисао и наду.
Знамо да од нас, ваших пастира, тражите херојску, живу Цркву, са пророчком речју, актуелном проповеди за младе, која није посветовњачена, већ бескомпромисна, слободна и снажна. Цркву која се не боји да се одупре лукавом систему овога света, чак и ако то доведе до прогона и мучеништва.
Црква је једина институција која може стати уз човека и подржати га. Међутим, Црква – то смо сви ми, и у томе се и састоји Њена и наша сила. Јединство између пастира и пастве желе, пре свега, да униште "светски владари". Они знају да ако поразе пастира, лако ће растерати и заробити стадо. Сећате се историје – свуда где су се борили са Богом, коначни циљ удара био је човек и његово потпуно свођење на ниво животиње. Насупрот томе, очовечење Бога је највеће узвишење човека. Црква иступа не против државе, већ против оних који стоје иза ње, који покушавају да вас лише наде и идеала. Сећате се да је, сагласно са оценом многих економиста, ова криза створена вештачки да би била инструмент за остварење глобалне државе од стране сила којима тешко да се може приписати љубав према човеку.
Црква има свој став у вези са садашњим критичним положајем, јер није престала да буде део историје и људског рода. Црква не може да затвара очи на било какву неправду, већ мора бити спремна на сведочење и мучеништво. Знамо да људи поред нас гладују и да имају потребе, а да им душу често испуњава очајање. Знамо то, јер је прво место где долазе у потрази за надом и смислом њихов парохијски храм. Наш циљ и задатак је да свака парохија постане центар кроз који би пастирски рад дотакао и обгрлио цело друштво.
Одлучили смо да створимо центар за анализу социјалних проблема који не би само пратио, већ се и успешно борио са проблемима изазваним данашњом кризом. Наш задатак је развој добротворне делатности сваке парохије, тако да не остане ни један човек који би могао остати без оброка. Знате да Црква у вези са тим спроводи колосални напор. Знате, јер многи од вас подржавају напоре ваших парохија својим трудом или економском помоћи. Позивамо вас да постанете ближи својој парохији, да бисмо заједно могли да се подржимо у овим тешким временима.
Наш народ се и раније суочавао са сиромаштвом и гладовањем, али је издржао и победио јер је имао идеале и вредности. Сви заједно можемо помоћи једном човеку, а један подржати све. Бог нас није створио плашљивим, већ нам је даровао дух силе и љубави. Тим духом, збијени око наше велике породице, наше Цркве, бивајући свесни наших грешака, у потрази за смислом живота и љубави, изаћи ћемо из ових сложених искушења.


четвртак, 18. фебруар 2010.

Удри богаташа

Удри богаташа

Пљуште награде, признања, постављења, именовања, носиоцима Власти. Срђан Шапер, Веран Матић и Соња Лихт воде мртву трку. Јуче је у Тадићевој лиги Политички Изузетних Шампиона, популарно „ПИШ“ , на прво место избио фамозни Срђан Шапер, маркетиншки Председник Србије. Пре неки дан је овенчан Оскаром (изненадих се, откуд Оскар пре времена, скоро преко везе, помислих, јер додела је почетком марта, и у којој категорији- режија?, сценарио?, специјални ефекти?, костим?, музика? споредна улога?, главна , зна се припада Председнику Лурчу, али сила Бога не моли, пара врти где бургија неће, кажем себи, - кад оно није амерички филмски Оскар, већ српски „Оскар популарности“. Опет се изненадих, Срђан Шапер, популаран? То ми звучи као contradictio in adjecto али можда грешим? Помислим, можда је народ бирао најпопуларније...можда. Није него. Тог „Оскара“ додељује „Магазин Пулс“ за који још нисам чуо али... Па установим да је „ТО“, тај знаменити магазин, додатак –готово адитив недељног „Блица“ ,  жуте режимске  ДС новине. Рингијер дакле. И Шапер доби тзв. специјалног Оскара. Међутим Шапер је господар медија те нас то доводи у сумњу  да је Оскара доделио самом себи. Покушах да установим ко је био у жирију (ако га је било) али таквог податка нема. Покушах да пронађем образложење за додељени „специјални“ Оскар популарности али авај, узалуд. Стога је било логично да се упитам на који начин су установили „популарност“ маркетиншког мага? Разбијах главу али не успех то да доконам. Али, видех да је била велика фешта у Сава центру, хиљаде људи... и нема података да је ико оспорио доделу специјала, нити да је било звиждања и негодовања. Дакле, популаран ! Па да, популарност шефа се пренела  на старог другара, бившег идола. Уз то народ воли богате и успешне, поштене новобогаташе.

Да срећа никад не иде сама, побринула се Влада која је јуче именовала господина Шапера за председника управног одбора Београдске филхармоније. Па да, логично, велики маестро Шапер, музички геније, импресарио, Моцарт кугла наше музике, складатељ, текстописац и аранжер Идола (лажу злобници да је све вредно потицало од Дивљана). Процветаће Филхармонија, поготово што ће господину Шаперу друштво правити легенда  камерног оркестра Г17+, маестро Милан Пајевић, rentseeker, и не мање велика, примадона Мишковићеве банкарске опере „San Paolo Intesa“, grande madam Драгиња Ђурић. Кажу да је господин Тасовац умро – од среће. Из добро обавештених извора сазнајемо да је господин Шапер одлучио  да се прихвати захтевне и тешке дужности из жеље да помогне посрнулој Филхармонији. Велики композитор ће бесплатно уступити Филхармонији сва права и приходе од велике симфооперете  коју ће у име те куће поставити на велику сцену Сава центра а вероватно и у Арену.

Ексклузивно сазнајемо (strictly confidential and very hush-hush) да ће у симфооперети легендарног импресарија наступити лично величине попут Тадеуша Фајта,  Ангстлоса фон Кројца, Џеремаје Вулфа, Дарлинг Дилаза и Инфанте-Паће Ђованотија, као и Серђиано Шапероти лично.
Амбициозни маестров план предвиђа ангажман Филхармоније, Опере, Балета, хорова и најугледнијих  солиста који треба да носе пројекат историјског костимираног мега vaudeville мјузикла. Ради се о бриљантном делу из два чина, а окосницу чинова би  чиниле две Поеме великог поете Шапера, из двадесетог века, из периода најплоднијег уметничког стваралаштва. Први чин се ослања на легендарну ЛГБТ толерантну Поему„ Ретко те виђам са девојкама (а виђам те сваки дан), познатију и као „Raramente, avete visto le ragazze ( e ho visto che ogni giorno)” а други чин носи револуционарна химна великог мајстора речи „ Удри богаташа (и узми му све паре)“ коју сви знамо као  Battere I ricchi (e prendere tutti I suoi soldi). Заслужујете да цитирамо ове велике Поеме (са поделом улога коју нам је открио импресарио):

„ Ретко те виђам са девојкама (а виђам те сваки дан)“
Raramente, avete visto le ragazze ( e ho visto che ogni giorno)”

(Дарлинг Дилаз)
Ретко те виђам са девојкама
А виђам те сваки дан
Ретко те виђам са девојкама
Ипак никад ниси сам

(Џеремаја Вулф)
Око тебе су дечаци
Фини су ал ипак знај
Гласине се брзо шире
А кад пукну ту је крај

(Тадеуш Фајт)
Ретко ме виђаш са девојкама
А виђаш ме сваки дан
Ретко ме виђаш са девојкама
Ипак никад нисам сам

Девојке су мени драге
Волим их ал ипак знај
Сналазим се тешко с њима
Један сусрет ту је крај

(Сви)
Веруј  ми
Веруј  ми
Веруј  ми

„ Удри богаташа (и узми му све паре)“
Battere I ricchi (e prendere tutti I suoi soldi).

(Инфанте-Паће Ђованоти)
Лаж,
Све је било лаж,
Свака твоја реч,
Сваки твој осмех.

(Ангстлос фон Кројц)
Паж,
Био сам ти паж,
Паж у дворцу твом,
Дворцу раскошном.

(Тадеуш Фајт)
Удри богаташа
И узми му све паре...
Удри богаташа
И узми му све паре...

(Џеремаја Вулф)
Глад,
Ти си моја глад,
Задајеш ми бол,
Параш ми срце.

(Серђиано Шапероти)
Дај,
Дај ми опет лаж,
Хоћу мирис твој,
Хоћу твоје тело...

(Тадеуш Фајт)
Удри богаташа
И узми му све паре...
Удри богаташа
И узми му све паре...

(инфанте- чедо, паће-мир, ангстлос-онај који се не боји, небојша, кројц-крст, вулф-вук, фајт- бори се, дарлинг-драган)

понедељак, 18. јануар 2010.

У СУСРЕТ ДЕСЕТОЈ СКУПШТИНИ ДСС

У СУСРЕТ ДЕСЕТОЈ СКУПШТИНИ ДСС

Лажна али јасно изражена мисао, чешће завлада светом – него истинита али сложена идеја”, Алексис де Токвил
Демократска странка Србије
Демократска странка Србије
Демократска странка Србије ће пре времена одржати своју десету Скупштину (за разлику од других странака које своје скупштине одлажу, отказују или не одржавају) пре свега због критичног стања у Србији али и потреба Странке. Данас грађани живе најгоре у последњој деценији. Држава се растаче а наметнута понижења су све већа. ДСС реагује свакодневно и у парламенту и ван њега али је и глас праве опозиције угушен јер је гвозденом стегом владајуће олигархије ућуткана готово свака критичка мисао у већини медија.
У таквој ситуацији ДСС је одлучила да дела, да учини нешто и припреми се за предстојећи период. Скупштина странке је наставак промена учињених током 2009.године, које су ојачале и учврстиле ДСС (основани су политички и економски савет, фонд „Слободан Јовановић”, усвојена важна програмска документа, оснажени Главни и Извршни одбор, одржане Скупштине београдског и новосадског огранка и Скупштина омладине, издат низ публикација повременог и сталног карактера под заједничким називом „Порука” а Странка је пререгистрована по новом Закону о политичким странкама и уписана у регистар политичких странака ).
Скупштини Странке ће бити понуђени живи програмски документи: Наш пут – Начела националне политике за будућност Србије, Декларација о економској будућности Србије, као и предлози измена и допуна Статута који предвиђају већу оперативност, одговорност, брзину одлучивања, али и тачно утврђена задужења функционера, неспојивост функција, бољи контакт са чланством и истицање улоге жена у друштву и странци.
Данас грађани живе најгоре у последњој деценији. Држава се растаче а наметнута понижења су све већа.
Промене Статута и одржавање Скупштине странке сами по себи неће донети ништа ново АКО
АКО у целој Странци одозго надоле (Скупштина, Главни одбор, Председништво, Извршни одбор, стручни савети, посланички  клуб,  покрајински,  окружни,  градски,  општински  и  месни  одбори, одборници, повереници, чланови…) не дође до промена у начину размишљања и у начину понашања, у унутарстраначком погледу (организованост,одговорност,ефикасност…) .
Промене у начину размишљања и у начину понашања подразумевају окретање новог листа, ново поглавље у унутарстраначкој историји ДСС. Подразумевају борбу против појава – нерада, конформизма, бежања од стварности, неодговорности, негативне селекције, послушности, интересних клановских удруживања, ванинституционалног одлучивања, нездравих амбиција, бесмислених подела, недисциплине, оговарања, ароганције и бахатости…не само у друштву већ и у Странци (начелно гледано такве појаве у странкама  увек  нагризају и угрожавају  политику и политичку идеју и умањују им веродостојност).
До потпуног изражаја морају доћи следеће вредности које  већ постоје у Демократској странци Србије : вредноћа, скромност, одговорност, ефикасност, позитивна селекција, солидарност, здраве амбиције, дисциплина, штедљивост, суочавање са грешкама, складно и јединствено деловање организације, вредновање резултата рада…
До потпуног изражаја морају доћи следеће вредности које већ постоје у Демократској странци Србије :
вредноћа, скромност, одговорност, ефикасност, позитивна селекција, солидарност, здраве амбиције, дисциплина, штедљивост, суочавање са грешкама, складно и јединствено деловање организације, вредновање резултата рада…
Да ли залагање за промене у начину размишљања и понашања значе залагање за нешто неоствариво и утопијско? Не, наравно. То подразумева да се унутар Странке и у односу према Странци примене они начини размишљања и понашања који се примењују на пример, у породици и на послу (свакако, уз претпоставку да је то понашање на високом нивоу). То значи да оно унутарстраначко ( а не само политичка идеја и програм) треба да буде поимано као нешто лично, заједничко, блиско и драгоцено (то највише важи за оне који највише зависе од странке, оне који највише очекују од ње, као и оне који су од Странке имали, имају или ће имати највише користи) а не као нешто туђе, ничије. Треба чувати Странку .
Да би дошло до промена у начину размишљања и понашања, потребно је отворено се суочити са грешкама из претходног периода. Када се говори о грешкама, мора се  говорити и о одговорности. Када се говори о одговорности и одговорнима, не говори се о кривцима или тражењу криваца.
Јачање кроз неопходне промене у странци, нови наступ или нова страница у ДСС треба да подразумевају истовремено присуство И одговарајућег начина мишљења И одговарајућег начина понашања. Овде долазимо до оног познатог принципа о складу мисли, речи и дела.
Када се тај принцип пребаци у домен политичког и организационог деловања ДСС ка споља и ка унутра, то значи да оно што је лоше  (организованост, ефикасност…) треба да буде доведено на ниво онога што је добро  (општедруштвена политичка залагања, ставови и политичке идеје и деловање ка споља – највећи квалитет ДСС) јер тај несклад постаје све упадљивији.  
Да би дошло до пораста ентузијазма и политичке енергије У и  ЗА ДСС, до веће идејне покретности и унутрашњег развоја,  да би мотивисали сами себе у странци, од врха надоле, а потом и симпатизере и грађане, морају бити примењени и одговарајући начин размишљања и понашања, поред техничких, организационих и персоналних промена. Дакле, у том, унутарстраначком погледу, треба да се догоде и суштинске промене (понашање и размишљање) а не само формалне промене.
Највиши ограни ДСС после Скупштине треба да припреме Странку за веома извесну могућност да у наредних четири, пет или шест година буде у опозицији.
Што се формалних, статутарних промена тиче треба се окренути обичном члану, дати већа права најширем чланству, пре свега онима који немају никакву функцију у странци, имати двосмерну комуникацију са члановима странке, да осете да се питају, да о нечему одлучују, да су део странке, да би потом могли да допринесу и политички и материјално.
Због садашњег стања у Странци и у друштву, потребно је прилагодити се постојећим условима потпуног опозиционог деловања, недостатка средстава – ефикасније и одговорније устројити организацију. Међутим, ефикасност мање зависи од статутарних решења а више  од онога о чему се говори у већем делу овог текста.
Алексис де Токвил
Алексис де Токвил
Највиши ограни ДСС после Скупштине треба да припреме Странку за веома извесну могућност да  у наредних четири, пет или шест година буде у опозицији.
Још један проблем који истовремено мора бити решен да би могли да буду решени неки проблеми у функционисању и организацији Странке – то је проблем финансија. Један од начина је, ма како то некоме наивно звучало, унутрашње финансирање а за то је потребно да функционери буду солидарни са странком јер они треба највише да доприносе  и да се ДСС окрене  чланству.
Промене и  јачање  ДСС ће пресудно допринети томе да преживи нада да ће опстати  снаге  које  Србији  желе добро. Коначна сврха јачања и промена у  ДСС је добробит Србије а не остварење амбиција. Треба очекивати да ће промене и снажење ДСС довести до тога да истинита али сложена политичка идеја ДСС лакше допре до грађана.

уторак, 15. децембар 2009.

Бес и мржња Марка Караџића

Бес и мржња Марка Караџића


,,Караџић оштро критиковао ДСС''. Тако је гласио наслов вести на сајту Б92. Могли сте помислити да је Радован Караџић, из неког разлога, напао ДСС током процеса у Хагу. Да је  телевизија Б92 добронамерна и професионална  у поменутом наслову би стајало барем : ,,Марко Караџић оштро критиковао ДСС'', али није тако било. Тек када сте отворили ту вест, тек онда сте могли да видите да је ,,Државни сектретар Министарства за људска права Марко Караџић оштро критиковао дискриминишуће оцене о мањинама у Војводини које су изнете на веб-сајту ДСС- а''. Овде цитирамо наслов  са сајта телевизије Б92 али на њиховом сајту нема знакова навода тако да се може схватити да је чињеница да постоје дискриминишући наводи на сајту ДСС а да то критикује државни секретар. Истина је да на сајту ДСС нема никаквих дискриминишућих навода. Сам Б92 користи неадекватан израз ,,критиковао'' као замену за адекватан израз ,,безразложно напао''. Но, то се од Б92 и очекује. Ово помињем јер се ради о доста софистицираној медијској манипулацији. Марко Караџић је свој безразложни напад изрекао у емисији ,,Стање нације'' управо на на  Б92.
Шта је то државни секретар познат по горљивом залагању за геј параду, изрекао? ,,И онда видите како они објашњавају због чега су против Статута. После овога ви немате са њима шта да разговарате јер видите како они замишљају Србију, јер видите да је ДСС себе сврстала у ред неонацистичких организација јер каже да: ,,такав статус добијају све националне мањине које живе на територији АП Војводине. Тиме се националне мањине не само доводе у исту раван са српским народом, већ се ствара и правни основ за њихову конститутивност у АП Војводини''. Ако ови из ДСС-а и они који се боре за Србију мисле да моја пријатељица Моника Фекете, да моји пријатељи који су Русини нису у истој равни, да је моја бака, које је Румунка, са мном, који себе сматрам Србином-онда могу поуздано да кажем да је ово нешто што у савременом друштву може да се схвати као неонацизам''.
Шта је проблем у изјавама државног секретара?
Прво, Марко Караџић је државни секретар Министарства за људска права. Дакле, један је од највиших државних функционера при Влади Републике Србије. Он очигледно јавно износи свој лични став представљајући га као став Министарства јер гостује на телевизији као државни секретар. Осим што износи свој лични став, он очигледно износи став странке чији је функционер, Лиге социјалдемократа Војводине а све представља као став Министарства и Владе. То се зове злоупотреба службеног положаја. Проблем је и то што је Марко Караџић државни секретар у Министарству за ЉУДСКА ПРАВА! Он очигледно заборавља да су и припадници ДСС људи и да и људи из ДСС имају људска права. Главни проблем је то што државни секретар најгрубље вређа и клевеће Демократску странку Србије, као и њене чланове, симпатизере и бираче, дакле, вређа грађане Србије. То што износи тако очигледне неистине,  не умањује његову одговорност. Из самог цитата који он наводи је сасвим јасно да ту нема ничега спорног, дискриминишућег или неонацистичког.
Проблем је у томе што један од највиших функционера при Влади, у име Министарства и Владе, проглашава једну парламентарну странку, за неонацистичку.
Демократска странка Србије себе сврстава у корпус странака десног центра. Сви објективни аналитичари је такође сврставају у десни центар и ником нормалном не пада на памет да је сврста у екстремну десницу или у неонацистичке странке. ДСС је припадница ,,European peoples partys“- EPP, владајуће групације у Европском парламенту, која окупља умерено десне, народне и конзервативне странке. Прошле недеље медији су (једва) известили да је делегација ДСС била на Конгресу ЕПП у Бону, 9. и 10. децембра. Сасвим је јасно да нико добронамеран не може сврстати ДСС у ред неонацистичких странака. Додуше, разумљиво је да ће један припадник ЛСВ, као папагај понављати речи челника своје странке и речи мрзитеља из тзв. Друге Србије. Свакако је апсурд да високи функционер једне екстремистичке и сепаратистичке странке који употребљава говор мржње, оптужује једну умерену и државотворну странку да је неонацистичка. Проблем је и у томе што, готово извесно, државни секретар Марко Караџић неће одговарати због увреда и клевета које је изрекао. Евентуално, може одговарати тек уколико буде осуђен по тужби коју је најавила ДСС.
Потребно је да се Министарство и министар за људска права, изјасне о ставовима Марка Караџића. Потребно је да се о томе изјасни и сама Влада. Није на одмет да се о томе изјасни и председник Републике пошто се и онако меша у све и свашта, те је приграбио положај надпредседника Владе (да се подсетимо председникових речи које се савршено односе на Марка Караџића и сличне :“Видим непрекинуту нит између насиља које се дешавало деведесетих, зверских злочина на простору бивше Југославије, ... политичког језика који је производио бес према тзв. издајницима и сталног трагања за непријатељима у друштву...и да је веома важно да се идентификују групе и појединци који су инспиратори и извршиоци насиља и идеје које инспиришу насиље у друштву... и да је борба против насиља које води у фашизам важнија и од европских интеграција“. Ето председниче Марка Караџића и његовог политичког језика који производи бес и стално трагање за непријатељима у друштву, ето идентификованог појединца и његове групе која инспирише насиље које води у фашизам. Шта ћете предузети председниче?). Да ли председник државе, Влада и председник Владе, Министарство и министар подржавају оптужбе државног секретара Марка Караџића? Да ли стоје иза тих увреда и клевета? Отвара се и следеће питање. ДСС своју политику (како год је оценили) није мењала дуги низ година. Политика ДСС је иста и данас и нпр. 2007. године, када је ДСС била у Влади са ДС и Г17. Ако садашња Влада коју води ДС стоји иза тврдњи државног секретара, да ли то значи да су ДС и Г17 били у коалицији са неонацистичком странком? Нама је тај одговор познат. Нису. Али, на то питање треба они да одговоре.
Да се вратимо на провидне неистине Марка Караџића. Он брка права грађана појединаца и колективна права националних мањина или колективна права конститутивног народа у Војводини и Србији. При том је Марко Караџић магистар правних наука! Он из контекста извлачи потпуно бенигну правничку реченицу, сасвим истиниту.

Шта то цитира државни секретар? Ради се о тексту правно-политичке анализе Статута Војводине који већ три недеље стоји на сајту ДСС, који је пре две недеље објављен у листу ,,Печат'' и који је ДСС штампала у свом гласилу ,,Порука''. Ради се о анализи Војислава Коштунице, доктора правних наука и стручњака за уставно право.
Ред је да истргнуту реченицу ставимо у контекст: ,,Предлог Статута АП Војводине представља акт отвореног сепаратизма, који садржи велики број противуставних одредби. Статут има за циљ да преко противуставних одредби Покрајина добије елементе државности и да самостално одређује своју територију. Статут омогућава процес федерализације државе и притивуставно утврђује суверенитет грађана Војводине. Статут директно укида српски народ као уставну категорију и претвара српски народ у националну заједницу као нову етничку категорију коју не познаје Устав Србије. Такав статус добијају и све националне мањине које живе на територији АП Војводине. Тиме се националне мањине не само доводе у исту раван са српским народом, већ се ствара и правни основ за њихову конститутивност у АП Војводини   (наглашени део цитира државни секретар) .
Влада Србије поред уставне обавезе да утврди изворне надлежности, преноси на АП Војводину још и преко стотину државних надлежности, правећи на тај начин на својој територији и од свог народа нову државу. Пошто Влада Србије, поред Уставом загарантованих седам одсто од Републичког буџета, додатно финансира и све пренете државне надлежности на АП Војводину, то значи да сама Влада финансира прављење нове државе''. Сасвим је јасно да у цитираном тексту нема трагова никаквог залагања за дискриминацију нити неонацистичких ставова. Ако некоме није јасно ту се говори о кршењу Устава тиме што се конститутивни народ у Војводини и Србији, Срби, своде на Уставно непостојећу категорију ,,националне заједнице''. Државни секретар очигледно има проблем са чланом 1. Устава: ,,Република Србија је држава српског народа и свих грађана који у њој живе...''. Познато је да се Лига социјалдемократа Војводине противила доношењу новог Устава, као и да се противи донетом Уставу. Тај став дели и њихов функционер Марко Караџић. Они сматрају да члан 1. Устава треба да гласи: ,,Република Србија је држава свих грађана који у њој живе...''. Они се противе потпуно легитимној дефиницији државе, каква уосталом стоји у уставима многих држава. Ту дефиницију државе која недвосмислено истиче национално одређење је прихватила апсолутна већина грађана на референдуму, а пре тога апсолутна већина парламентарних странака (изузев ЛСВ и ЛДП). Да подсетим да такву дефиницију државе имају и устави Немачке и Француске. Државни секретар Марко Караџић се не мора слагати са дефиницијама у Уставу, али га мора поштовати и као грађанин и као државни функционер. То што се не слаже са дефиницијама у Уставу не значи да може да вређа, клевеће и говори неистине. И поред тога што се Марко Караџић и његова странка противе постојећем Уставу (Ненад Чанак каже да Устав треба мењати да би се уподобио Статуту Војводине), треба пажљиво да прочитају Устав и да виде да постоји нпр. члан 20. Устава насловљен: ,,Ограничења људских и мањинских права'', и да схвате да постојање овог члана и његовог наслова не значи да ће било каква људска и мањинска права бити угрожена.


А ко је Марко Караџић, може се неко упитати?
Најпознатији је по жучној и ватреној подршци ,,Паради поноса'', тј. геј паради, односно поворци лезбејки, педера, бисексуалаца и трансексуалаца (ни једна од наведених речи није наведена у погрдном значењу, а да подсетимо да етимологија речи ,,педер'' потиче од старогрчког-паидерастес-паис, генитив паидос=дечак, ерао=жудим). Државни секретар је познат по томе да подржава тзв. ЛГБТ особе у борби за остваривање већих права од оних која припадају осталим грађанима. Наравно, питање је због чега? Да ли Марко Караџић припада кругу ЛГБТ особа? Ако припада, то отворено треба и да каже, нема потребе да се стиди.
У званичној биографији која се налази на сајту Министарства за људска права стоји, између осталог: ,,Магистрирао Међународно право људских права на Универзитету ,,Нотрдам'' у САД''. ,,Ангажован у Католичкој служби за помоћ у одељењу за редукцију сиромаштва'' (шта Католичка црква мисли о подршци државног секретара паради ЛГБТ особа?) ,,и у Савету за права детета Владе РС'' (да ли се тамо залаже за то да се деца уче да ЛГБТ особе имају већа права од осталих?). ,,Био на пракси у Међународном кривичном суду у Хагу'' (свакако). ,,Учествовао у изради националног плана акције за децу'' (да ли је део националног плана претварање деце у ЛГБТ особе?). ,,Предавач на предмету људских права у Индијани, САД и у седам средњих школа у Београду'' (невероватно)! ,,Носилац престижне Рон Браун стипендије и стипендије Фонда за отворено друштво'' (Сорош Фонд)(то се подразумева). ,,Члан је Лиге социјалдемократа Војводине'' (ЛДП ће да свисне).
Иако је то узалудно захтевати, државни секретар Марко Караџић треба да буде смењен јер је злоупотребио свој положај и јер је вређао и клеветао како ДСС тако и грађане Србије.

15.12.2009.године                                                                           

четвртак, 8. октобар 2009.

ДОСТА!

ДОСТА!

Убиство француског навијача Бриса Татона (за које су оптужени овдашњи навијачи)  је искоришћено да се створи хистерија и рашири мржња Друге Србије према онима које они сматрају својим највећим непријатељима. Убиство је искоришћено  и за обрачун са свима који су били против парадирања група које окупљају малобројне припаднике  сексуално оријентисане према истом полу . Постоји консензус Друге Србије и многих политичких странака, које су сада окупљене у једноумној и свемоћној власти, најмање осам година, да су њихови највећи непријатељи Војислав Коштуница и ДСС. И када су на власти и када нису. И да су ДСС и Коштуница дежурни кривци за све. И када су на власти и када ни на једном  битном нивоу државе немају власт већ годину и по. Није важно, криви су. Када нема друге, када власт доспе у шкрипац, она производи кривце. Ова власт се сагласила са сецесијом Косова и Метохије, по америчком диктату. Ова власт управо ради на сецесији Војводине, по америчком диктату. Ова власт је подстакла економску кризу, нереаговањем на ону светску ( проглашавајући је за нашу развојну шансу) и спровођењем коалиционог споразума  који је ојадио српски буџет. Погађате, ово друго опет по америчком диктату. Иако нису власт већ опозиција и налазe се у потпуној медијској блокади, ДСС и Коштуница се у континуитету нападају и подвргавају медијској тортури и измишљају се афере прoтив њих ( о распаду ДСС, о додели станова, о повезаности са навијачким и екстремистичким групама итд.). У последњој афери око убиства француског навијача велики допринос лажним оптужбама је дало и лице изабрано на место председника Србије. Он је рекао да „види непрекинуту нит између насиља које се дешавало деведесетих, зверских злочина на простору бивше Југославије, подршке штрајковима ЈСО, политичког језика који је производио бес према тзв. издајницима и сталног трагања за непријатељима у друштву...и да је веома важно да се идентификују  групе и појединци који су инспиратори и извршиоци насиља и идеје које инспиришу насиље у друштву...и да је борба против насиља које води у фашизам важнија и од европских интеграција“. Тадић је заборавио да су управо његова странка (и још неке ДС икебана странке), и Друга Србија, предводници производње беса и сталног трагања за непријатељима у друштву. Заборавио је да су управо ДС и СПС, у последњих двадесет година најодговорнији за понашање навијачких и „спортских“ параполитичких и паравојних група. Те две странке, а не ДСС, у последње две деценије имају или су имале, највећи број својих функционера и финансијера у управама фудбалских и кошаркашких клубова. А те управе су прави господари навијача. Сетимо се само скоријег штеточинског деловања супербогатих високих функционера ДС, и најближих сарадника Ђиласа и Тадића, Жике Анђелковића и Игора Жежеља у кошаркашком клубу Црвена звезда.
Да је створена вештачка хистерија око убијеног француског грађанина сведочи и следеће. У августу је објављена вест да су у селу Партеш код Гњилана, убијени Трајанка и Богдан Петковић и да се сумња на професионалне починиоце. Та вест готово да није примећена и није заинтересовала  ни медије ни власт. Злочини над Србима на КиМ  никада нису занимали представнике Друге Србије и њихове НВО које управо треба да се баве тим проблемима а не баве се јер су за њих Срби другоразредна појава. У септембру је објављена вест о смрти Бриса Татона. Вест је изазвала невиђену хистерију и лавину лажних оптужби. Обе вести су заслуживале исто интересовање и исте реакције ( убијеном брачном пару Петковић нико није палио ни свеће, нити симболично полагао цвеће, нити за њима пролио и једну сузу). Какво је интересовање било за оба трагична догађаја најбоље сведоче коментари читалаца сајтова медијских перјаница садашње власти. Вест о убиству српских грађана је имала 15 коментара на сајту Б92, 14 на сајту Блица и 26 на сајту РТС.Укупно 55. Вест о убиству француског грађанина је имала 1137 коментара на сајту Б92, 894 на сајту Блица и 574 на сајту РТС.Укупно 2605. Педесет пута више. Закључке извуците сами.
После смрти француског грађанина поступци власти су трагикомични, у маниру нушићевих драма. Борис Тадић је сугерисао властима Београда да једну улицу назову по Брису Татону! Ђилас у немогућности да одмах поступи по жељи  Б(о)риса Тадона, проглашава дан жалости у главном граду ! Али, зато жута власт у Врњачкој Бањи, одмах доноси одлуку да главној  улици- Променади, дају име француског навијача! Богови су пали на теме ! Хајде да се запитамо следеће: Да је у Тулузу убијен навијач Партизана, нпр. Петар Петровић, да ли би Никола Саркози позвао власти Тулуза да дају једну улицу српском навијачу? Да ли би власти града Тулуза прогласиле дан жалости? Да ли би власти главне бање у Француској, нпр. Евијан (Еvian-les-Bains)  промениле име својих главних улица, „Avenue du General Dupas“ или Quai du Baron de Blonay“ ,у „Avenue du Petar Petrovic, тј. назвале своју главну улицу по српском навијачу?
Налазимо се у атмосфери хистерије, тражења и производње непријатеља, па због овог чланка могу бити суочен са оптужбама да сам један од оних који креирају „насиље које води у фашизам“ или да сам лично фашиста (тим више јер сам функционер лажно оптужене и проскрибоване ДСС). С обзиром од кога те оптужбе могу доћи, не бринем се. Не бринем  ни због тога што се на сајту  неонацистичког Стормфронта, у делу Стормфронт Србија, од 6. маја 2009. године, налазим на “Списку Јевреја у Србији“, на последњем 175. месту. Као што Друга Србија и власт праве спискове, тако их прави и Стормфронт. Једино што се поставља питање чему ти спискови служе?

Београд 8.октобар 2009.године                                         Небојша Бакарец