ПЕСМА : У НАШЕМ СВЕТУ

U NAŠEM SVETU

Noćas nisi bila sama.

Noćas nisam bio sam.

Bili smo zajedno.

Pohodili smo se.

Pronašli smo se.

Sanjao sam na javi.

Java je bila san.

Do sada to nisam doživeo.

Biti

i na javi i u snu

ni na javi ni u snu

među javom i med snom.

Otrgla si me od samoće,

odvela me u bezmerje,

van vremena i prostora,

koje pripada samo nama.

Tamo ćemo se uvek sretati.

To,tamo je samo naše.

Ceo svet za nas.

Samo za nas.

Naš svet.

Ti si ga pronašla.

Ti si ga stvorila.

Ti tvorac.

Ti,majka našeg sveta.

Moj vodič.

Pokazala si mi put.

Odlaziću u naš svet.

Čekaću te.

Tražiću te.

U našem svetu.

Ostavljaću znakove pored puta.

Stvaraću obeležja.

Ostavljaću uspomene i osećanja

kao cvetove, kao voćke,

da te čekaju da ih pronađeš,

kada dodješ sama u naš svet,

gde se apstrakcije ovaploćuju,

gde postaju opipljiva stvarnost.

U našem svetu

misli se čuju i vide,

imaju ukus,boju i miris,

zvuci se mogu osetiti,

reči se pretvaraju u slike.

Blagi dodir izaziva zvuk,

milovanje,mešanje svih čulnih doživljaja

a poljupci opčinjavajuću eksploziju.

Iza milovanja i poljubaca

leži nezamislivo,

nama samoniklim novorodcima.

Treba nam vreme

da se naviknemo na naš svet,

da bi preživeli

milovanja,

poljupce

i svet iza poljubaca.

Svet iza poljubaca

je tajna,

odande nema povratka,

odande se odlazi u druge svetove.

Naš svet je kapija beskraja,

kapija novih svetova

koji se ukazuju

onima koji se pronađu,

onima koji shvate

svet koji su stvorili.

U našem svetu nema zla.

Zato je sve dozvoljeno.

U njemu nema zla

jer je ono tamo nepojmljivo.

U našem svetu

moći ćemo sve što ne možemo u ovom.

U našem svetu

imaćemo sve što nemamo u ovom.

U našem svetu

mislićemo nezamislivo.

U našem svetu

izreći ćemo neiskazivo.

U našem svetu

počinićemo sva dela.

U našem svetu.

U svetu iza našeg,

u svetu iza poljubaca,

možemo začeti novi život.

Jedino on može tamo opstati.

On,koji potiče od oboje,

koji proističe iz nas.

U svetu iza našeg,

u svetu iza poljubaca.

Ako ga pronađemo.

ПЕСМА : КАДА БИ ЗНАЛА

«Volim stare žene,

ružne žene,

zle žene,

one su so zemlje...»

Tadeuš Ruževič,»Priča o starim ženama»

KADA BI ZNALA

Kada bi znala

koliko te volim,

poklonila bi mi cvet

iz svoje duše.

Kada bi znala

koliko te čekam,

došla bi mi

bar u san.

Kada bi znala

koliko mi nedostaješ,

poslala bi misao

da me prigrli.

Kada bi znala

ženo,

ženo u godinama,

stara ženo,ružna ženo,zla ženo

za moje misli,

za moje težnje,

za htenja,

kada bi čula damare,

kada bi čula škrgut

i iskonski urlik,

videla naježenu kožu,

vučije keženje

-nepristajanje na rastajanje,

i ludački pogled

uprt ka zamišljenoj tebi,

ka izmaštanoj tebi,

pretrnula bi,

uplašila bi se

izmaštanice,

sestro,

majko,

kćeri,

blizno moje,

rode rođeni,

ludosti moje bezumnosti.

Kada bi znala

sa kakvim prezrenjem

sad gledam na druge

devojke,žene

dvadesetogodišnjakinje,

tridesetogodišnjakinje

(ja koji nikada nisam prezirao!).

Sa kakvim sažaljenjem

ih se sećam

i smejem se

(ja koji se nisam podsmevao

niti sažaljevao!).

O,kada bi znale kakva si!

Kada bi mogle

da se nauče

dostojnosti,

da ih ti naučiš

kako je biti čovek,

kako se ne krije suština,

kako se pokazuje biće,

kako se otvara,

kako se uzvraća,

kako se ne stiskaju,bedno,osećanja,

ko što deca na noši stiskaju govanca.

Kada bi spoznale

zašto te nisu dostojne,

zašto ti nisu ni prineti,

zašto ti nisu ni senka.

Ti treba da ih učiš,

stara ženo,ružna ženo,zla ženo,

kako da se ne poništavaju,

ne oklopljavaju,

ne učauruju.

Da ih naučiš

da cvetaju,

da pupe,

da se razlistaju,

razbokore.

Da budu medne i skorupaste,

da budu mile...

Sve to.

I još,

stara ženo,ružna ženo,zla ženo,

da ih učiš mudrosti,

zrelosti,

ozbiljnosti,

suštini ženstvenosti,

suštini običnog,

prizemnog života

i lepoti svakodnevice.

Kada bi znala,

stara ženo,ružna ženo,zla ženo,

koliko želim da začnemo život,

da stvorimo potomstvo,

da izmešamo nasleđe.

Kada bi znala

za obuzetost

željom

da te obremenim

životom,

da te oplodim

strašću,

da te zasadim

ko njivu,

da te zalijem

semenom ljudskosti.

Kada bi znala

ženo

da želim da ti se utisnem,

da me obujmiš,

da budeš svuda oko mene,

da se sjedinimo u kriku,

u urliku ljubavi,

ljudskosti,

da se utopimo

jedno u drugom,

da postanemo jedno.

I nikada,

ženo,

vrsto,

rode,

nikada nijedna

nije izgnala iz mene

ovako plodne misli,

ovakve nagone,

ovakve bikovske namere,

pitomu razjarenost,

neukroćenu blagost,

ovakav iskon,

nikada.

Kada bi znala

za neumitnu nameru,

ženo moja,

stara,ružna,zla,

za želju

da se ne odvajam od tebe,

dok plod naše ljubavi

bude rastao u tebi,

želju

da ne napuštam

tebe,

da ne odvajam pogled

od tvoje utrobe,

što će rasti,

da te milujem i ljubim,

da pevam tom stomaku,

da pevam nerođenom

na nekom nemuštom jeziku

i da te volim

beskonačno,

škrgutavo,

zaluđeno,

da te zapamtim

tako krupnu,bremenitu,plodnu,

da mi se utkaš u raspamet,

da mi zenice budu žigosane tobom

i da mi uvek

bude malo ljubavi,dodira,

da mi bude malo

pogleda,

razgovora,

razmene misli

i da te volim

toliko

da pomislim da ludim,

da se razbolim od ljubavi

prema vama

i da uvek tražim

tvoje oči

još

i tvoje usne

još

i tvoju kožu

još

i mekotu tvoje kose

još

i tvoje celo telo

još

tvoj miris

još

tvoju misao

još.

I da ne budem više svoj

i da ne budem više sam.

Da pripadam

i da mi pripadate.

Da budemo.

I da budem sa tobom

na porodu,

u trenutku najveće radosti,

najveće bliskosti,

da te gledam u oči,

dok ženo,

iznedravaš život,

da se držimo,

dodirujemo

i da oboje

grlimo i ljubimo

naš novi rod,

i da,

i pored muke radjanja,

i znoja

i krvi

i krika

i nutrine,

znamo ženo

da je to tren

kada se

spajamo,

vezujemo,

još neraskidivije,

još sudbinskije

nego pri začeću.

A ako,

vrsto moja,

stara, ružna ,zla,

ženo mene,

starog,ružnog,zlog,

ako nam

nasleđe,

sudbina,

usud,

ne podare dar

začetka života,

ne brini.

Imamo jedno drugo.

Imamo sve.

Onda ćemo,

srodnice bliska,

jedno drugom biti deca.

Ja ću biti tvoj sin i otac,

ti ćeš biti moja kćer i majka.

Onda će to biti

sve što nam je potrebno,

bićemo ceo svet

jedno drugom,

stara ženo,ružna ženo,zla ženo,

muškarčeva ženo,

ženo,

moja ženo!

Starog muškarca,ružnog muškarca,zlog muškarca,

ženinog muškarca,

muškarca,

tvog muškarca!

ПЕСМА : СЕЋАМ СЕ

SEĆAM SE

Sećam se.

Sreli smo se nenadano.

Baš slučajno.

Netipično.

Malo je nedostajalo

da oboje budemo

na nekom drugom mestu.

Kada sam te ugledao

odmah si mi zapela za oko.

Od toliko devojaka baš ti!

Otišao sam

ali sam se vratio i prišao ti.

Od tada smo zajedno.

Sa tobom nemam tajni

Sa tobom sve mogu.

Sa tobom sve hoću.

Sa tobom mi je sve lako.

Sa tobom sam.

Sa tobom.

Vrlo brzo sam ti rekao da te volim.

Mnogi bi rekli prebrzo.

Ali,takva si ti.

Lako te je zavoleti.

Zavoleo sam te

jer si i tada bila ko devojčica,

a odrasla,zrela,ozbiljna.

Sva u takvim suprotnostima.

Ponašala si se bezbrižno a nisi bila.

Smešila se često a drugi ne bi.

Zbog tebe sam plakao ali od sreće.

Ti nisi plakala iako tada nisi bila srećna.

Rekao sam ti da te volim.

Nisi mi verovala.

Želeo sam da vreme prolazi

svetlosnom brzinom

da bi se uverila u to.

Želeo sam da provedemo

što više vremena zajedno,

zauvek,neograničeno.

Danas ti kažem,

zato što sam to tada sebi obećao:

-Jel vidiš da si odmah mogla da mi veruješ.

Jedva sam čekao.

Ne to,da ti to kažem.

Nego, taj osećaj protoka vremena

u zajedništvu,u poverenju,

i da se sa zadovoljstvom prisetim,

kako sam se tada,na početku,

plašio da ću te izgubiti,

kako sam tada očajnički želeo da saznam,

kako je lepo biti zajedno,

biti sa tobom,

godinama,

beskrajno,

do kraja života.

Imali smo sreće.

Sa osmehom se sećam.

Sećam se.

Izgledaš mi ista.

I danas si moja devojčica,

iako smo zašli u godine.

Tada sam te zavoleo i zaljubio se,

svestan zabluda zaljubljivanja.

Danas,posle toliko godina,

volim te više,

više nego sebe,

više nego život.

Od početka smo znali

da nećemo imati dece.

A želeli smo.

Zato si ti moje dete

i ja sam tvoje.

Danas znam kako me voliš,

i koliko.

I tebi,znam,

srce brže zakuca

svaki put kada se ugledamo,

posle razdvojenosti,

ma koliko ona trajala.

Ne volimo da se razdvajamo.

Pazimo se,uvažavamo,

sporazumevamo pogledima.

Dišemo ko jedno.

Držimo se ko malo vode na dlanu.

Stvorili smo svet samo za nas.

U njemu nema mesta za druge.

Za druge imamo poseban svet.

Postali smo JinJang.

Isprepleteni,neodvojivi.

Sećam se knjige iz mladosti

“Više nego ljudski”,

koja govori o “homo geštaltu”,

novom vidu ljudskog bića,

sledećem koraku evolucije,

o biću koje se sastoji iz više bića,

koja mogu da opstaju i odvojeno,

ali koja su svrhovita samo kad su zajedno

i kad dopunjavanjem čine novo biće,

različito i bolje od njih pojedinačno.

Takvi smo nas dvoje.

Neki misle da smo čudni.

Većina nas ceni.

Govore o nama na poseban način.

Ne razdvajaju nas.

Živimo jedno u drugom.

Spokojni smo.

Spoznali smo suštinu ljubavi,

odnosa dvoje ljudi.

Sećam se,

zašto sam te zavoleo.

Znam,

zašto te volim.

Ispunila si me.

Očovečila.

Bio sam ti potreban.

Bila si mi potrebna.

Od kada te poznajem

osećam da živim dostojnim životom.

Volimo se,

zato što smo se pronašli

kao bliska i srodna bića,

zato što smo verovali jedno drugom.

Postali smo vera jedno drugom.

Koje si vere?

Njene!

Koje si vere?

Njegove!

Dve komplementarne vere.

Dve religije sa po jednim vernikom.

Odavno smo doneli nadu jedno drugom,

pa nam više nije bila potrebna.

Izgubili smo i beznađe.

Takav je bio naš život.

Takav je sada.

Svega se sećam.

Sećam se.

Sećamo sa zajedno.

Nasmejem se kad se setim

da sam davno mislio da ću da umrem

koliko te volim.

Danas, znam da živim da bih te voleo.

Život i smrt.

Ne plašim se ni jednog.

Često razmišljam o oboma,

o tebi i meni,

o životu i smrti.

I prvi put u životu,

ne mogu da se oduprem sebičnosti i strahu.

Moram da prećutim nešto.

Želim da odem pre tebe.

Plašim se života bez tebe.

To me užasava.

Želim da se držimo za ruke i gledamo

dok budem odlazio.

Želim da mi budeš jedina misao,

kao što si mi bila često u životu,

da mi budeš poslednja misao,

poslednja iskra života.

ПЕСМА : БУДИ

BUDI

Dečak jutrom

devojčicu budi.

Dečak glavom

nežnu misli.

Dečak gori.

Plima topi dečaka.

Nagon dečaka.

Dečak nije pri sebi.

Dečak odlazi s ovog sveta.

Vraćaju ga

i od gore i od dole.

Kažu

tvoje nije došlo.

Tvoje vreme tek dolazi.

Idi i udahnjuj

idi da veruju

u sebe.

Uči

sam

ti

druge.

Budi apostol

ako želiš.

Budi andjeo

ako možeš.

Budi bog

ako te hoće.

Samo

BUDI.

Budi

NEŠTO.

BUDI

NJEN.